Ja, ja i Irena

Njeno drugo ime je optimizam!        Vjerujem da postoji malo žena na ovom blogu, koje nisu pogledale makar jednu epizodu, pročitale jednu glavu ili makar čule za knjigu/film/ seriju Sex and City. Četiri prijateljice, različitih senzibiliteta, četiri sudbine, jedno veliko prijateljstvo.         Slobodno mogu reći da je nekako najpozitivnija od njih bila Charlotte, odmjerena, obrazovana, posmatrač svijeta sa ružičastim naočarama. Blago njoj. Optimizam u najpesimističnijim momentima. Pomalo Diznijeva muza, i bajkovito pozitivna prema ljudima. Prati putokaze. Lik Charlotte mnogi doživljavaju upravo samo kao lik, i ta njena shvatanja upravo samo kao film. Navikli smo reći život je preoštar. Život ne mazi. Život je kurva. Ne možeš imati jare i  pare. Od ljubavi se ne živi. Smijali smo se nekim njenim rečenicama, pravili komediju od toga. Nemoguće da neko stvarno vjeruje u to. Ljubav je drugo u praksi. Ljubav nije sam...

     Oduvijek sam voljela jake žene. Samostalne, emancipovane, odmjerene. Žene koje su svjesne svoje ranjivosti, ali se ne šepure sa njom, već ju samo ogoljavaju u primjerenim situacijama, na ramenu onih koji im mogu pružiti podršku i razumijevanje. Jake žene. Koje znaju da prećute, ali ne da ćute. One koje znaju da zažmure, ali ne da  ne vide. Jake žene. Žene sa stilom.             Jaka žena je danas teorema iza koje se kriju sudbine raznih disfunkcionalnih ženskih psihologija.  Ono što mi najviše smeta jeste vječita permutacija značenja "fatalno" i "koketno".         Kao veliko i malo, čisto i prljavo, sjajno i neuglađeno. Za mene je greška otprilike ista. A i smatram da nije u redu prema onim damama koje zaista opravdavaju lingvističku  tezu riječi- femme fatale.            To su zapravo žene koje muška...

                 Lete mi, lete tridesete … I zajedno s njima i pravo na opuštenost, na ludiranja, sve dobija onaj teret odraslih, izvršavanja dužnosti. A dužnost svake fine djevojke od trideset ljeta jeste naravno- udaja !                   A ona svakako iziskuje potragu niti više detaljnu niti zanimljivu ve ć hitnu i efikasnu. I tada kao da se potraga za mladoženjom pretvara u kupovinu proizvoda na akciji u hipermarketu. Staneš ispred rafe i na đ eš onaj najpovoljniji, po mogu ćnosti tri u jednom, u interesanntom omotu, da  mu rok vrijedi još koji dan, a za ostalo ć emo da vidimo.                   Da li zaista ljubav vremenom postaje podcjenjena i postaje nevažan faktor u biranju budu ć eg mladoženje svjedo č e iskustva mnogih žena . Ta č uvena re č enica “...

              Prije neki dan prijateljica mi je poslala mejl, poprilično potresena i razočarana njegovim sadržajem. Nije mi dugo trebalo da shvatim o čemu se radi. Poslala mi je članak muško-šovinističkog naslova i sadržaja ponikao sa sajta istog takvog karaktera. Ime dotičnog autora neću spominjati, iz dva razloga jer ne želim da ga reklamiram, a drugi je taj da ova kolumna nema direktno veze sa njim već sa njegovim stavovima, krivim kao rijeka Drina, koje koliko sam zapazila prati i podržava mnogo tzv "frajerčina". O ukusima se ne raspravlja. Ali o činjenicama i argumentima svakako da.                U svojoj kolumni, No name boy, tako ćemo ga nazvati, blati jednu od junakinja hit ženske serije "Sex&City". Mislim da pogađate iz prve, riječ je o Samanthi Jones. Jer ona je po njemu simbol žena sumnjivog morala , koja privodi muškarce, "iskoraštava" ih, i odbacuje. Ekranizacija svih onih najgorih žensk...

Dragi, ako ti tako kažeš nebo je zeleno. Ne, ova apsurdna rečenica sama po sebi ne zvuči strašno sve dokle nakon stotine puta izgovorenu ne počnete da vjerujete u nju, i preokrećete sve naopačke, jer vaš muškarac mora biti u pravu. Alfa mužijak, a vi ne toliko alfastična ženka. Ne znam. Ali meni nije nimalo privlačno. Čak ni uz fine cipele i usku haljinu. Čak mi je s tim i degutantnije. Ne mora biti da su ovakve žene zaista upitne sa inteligencijom. Ne. Daleko bilo. One je samo odlučuju prećutati. Pa meni se prosto ne ćuti. Ja volim da pričam na glas. Poneka volim da galamim. Ne tražim muškarca da mu budem mama. Edipov kompleks je ipak izvan mojih interesovanja. Ostavljam to na izučavanje psiholozima i drugim stručnim licima. Ja želim da me moj muškarac čuje. Želim da zna da nebo nije zeleno, samo zato što su njega tako učili. I da za mene bože biti najcrvenije na svijetu. Crveno kao polje makova. Ali mora se čuti i moj glas. Pa makar, da se u tom sudaru glasa o glas i...

                                Da li između hrišćanskog praštanja i prevelike žrtve zbog drugog postoji granica? Da li su je sve žene jasno definisale kroz odrastanje, ili neke ostaju imune na to znanje kroz život, praštajući i kad treba i kad ne treba samo jer je to linija lakšeg otpora.  Jer kad nešto ne oprostiš, nosiš dio tuđeg tereta na sebi. Svi mi griješimo, ali oproštati stalno nekom čiji je svaki potez prema nama greška, znači pomiriti se sa tim da smo i mi sami kao i taj odnos koji slavimo tim pomirenjem, jedna obična crna mrlja mastila razlivena na listu papira. Tu nema dragocijenih riječi, tu nema vrijednih misli, samo mrlja od mastila, kao odraz greške. Tu nema prave ljubavi. Ona je zagubljena negdje između ivica i jezgra razlivene mase. Tek ponekad zavapi, kao sunce u zimu.              Zašto postoje žene koje sve praštaju muškarcu? Da bi z...