Emancipacija unazad...

Dragi, ako ti tako kažeš nebo je zeleno. Ne, ova apsurdna rečenica sama po sebi ne zvuči strašno sve dokle nakon stotine puta izgovorenu ne počnete da vjerujete u nju, i preokrećete sve naopačke, jer vaš muškarac mora biti u pravu.

Alfa mužijak, a vi ne toliko alfastična ženka. Ne znam. Ali meni nije nimalo privlačno. Čak ni uz fine cipele i usku haljinu. Čak mi je s tim i degutantnije.

Ne mora biti da su ovakve žene zaista upitne sa inteligencijom. Ne. Daleko bilo. One je samo odlučuju prećutati. Pa meni se prosto ne ćuti. Ja volim da pričam na glas. Poneka volim da galamim. Ne tražim muškarca da mu budem mama. Edipov kompleks je ipak izvan mojih interesovanja. Ostavljam to na izučavanje psiholozima i drugim stručnim licima. Ja želim da me moj muškarac čuje. Želim da zna da nebo nije zeleno, samo zato što su njega tako učili. I da za mene bože biti najcrvenije na svijetu. Crveno kao polje makova.

Ali mora se čuti i moj glas. Pa makar, da se u tom sudaru glasa o glas izrodi nešto treće. Želim reći šta mislim, a da se to ne shvati kao da sam okorjela, frigidna feministkinja. Ne, ja samo zastupam prava žena koje vole svoje alfa mužijake, ali ipak sebe vole malo više. I šta ima veze. Ne treba to shvatati kao neki pokolj muškosti. Više kao neko nadglašavanje. Više štete može da nam donese emancipacija unazad, nego da je sad zadržimo na ovom nivou. Jer vraćati se odakle smo bježali, apsurdan je potez i neprimjeren za bilo koju ženu koja drži do sebe. Ne zalažem se ja ni za kakav feminizam, niti smatram da su žene dovoljne same sebi. Već, da svaka žena treba biti svjesna sebe svojih želja i stavova, sa ili bez partnera. Jer muškarci jesu glave kuće, ali žene su vrat koji usmjerava glavu!

Stoga, kad vam vaš muškarac kaže da je nebo zeleno. Suprostavite mu se. Galamite. Budite svoje. Budite sigurne u svoje stavove. Ubjedite ga u svoje. Tako će biti još više vaš. Nesumnjivo!