Ja, ja i Irena

              Prije neki dan prijateljica mi je poslala mejl, poprilično potresena i razočarana njegovim sadržajem. Nije mi dugo trebalo da shvatim o čemu se radi. Poslala mi je članak muško-šovinističkog naslova i sadržaja ponikao sa sajta istog takvog karaktera. Ime dotičnog autora neću spominjati, iz dva razloga jer ne želim da ga reklamiram, a drugi je taj da ova kolumna nema direktno veze sa njim već sa njegovim stavovima, krivim kao rijeka Drina, koje koliko sam zapazila prati i podržava mnogo tzv "frajerčina". O ukusima se ne raspravlja. Ali o činjenicama i argumentima svakako da.                U svojoj kolumni, No name boy, tako ćemo ga nazvati, blati jednu od junakinja hit ženske serije "Sex&City". Mislim da pogađate iz prve, riječ je o Samanthi Jones. Jer ona je po njemu simbol žena sumnjivog morala , koja privodi muškarce, "iskoraštava" ih, i odbacuje. Ekranizacija svih onih najgorih žensk...

Dragi, ako ti tako kažeš nebo je zeleno. Ne, ova apsurdna rečenica sama po sebi ne zvuči strašno sve dokle nakon stotine puta izgovorenu ne počnete da vjerujete u nju, i preokrećete sve naopačke, jer vaš muškarac mora biti u pravu. Alfa mužijak, a vi ne toliko alfastična ženka. Ne znam. Ali meni nije nimalo privlačno. Čak ni uz fine cipele i usku haljinu. Čak mi je s tim i degutantnije. Ne mora biti da su ovakve žene zaista upitne sa inteligencijom. Ne. Daleko bilo. One je samo odlučuju prećutati. Pa meni se prosto ne ćuti. Ja volim da pričam na glas. Poneka volim da galamim. Ne tražim muškarca da mu budem mama. Edipov kompleks je ipak izvan mojih interesovanja. Ostavljam to na izučavanje psiholozima i drugim stručnim licima. Ja želim da me moj muškarac čuje. Želim da zna da nebo nije zeleno, samo zato što su njega tako učili. I da za mene bože biti najcrvenije na svijetu. Crveno kao polje makova. Ali mora se čuti i moj glas. Pa makar, da se u tom sudaru glasa o glas i...